U odnosu na antičku filozofiju, hrišćanska filozofija donosi brojne promene. Razlika u poimanju vremena dolazi do izražaja kod Avgustina Hiponskog (354-430 n. e.). Dok su Grci smatrali da se svet obnavlja u ciklusima sličnim smeni godišnjih doba, hrišćani očekuju nastupanje Carstva nebeskog, shvatajući istorijski proces linearno.
Касније групе су настале одвајањем од старијих. Једни протестанти једноставно се изјашњавају као хришћани или наново рођени хришћани. Други, посебно у англиканизму и неолутеранизму, се изјашњавају као „и католици и протестанти“.
Crveno much more, naravno, nije uopšte crveno, veoma je plavo, ali na našu veliku žalost nismo videli kako se razdvaja da bi propustilo veran narod, a progutalo vojsku faraona. Ovde je danas mesto za uživanje na luksuznim brodovima i ne baš čistim plažama.
stoljeća biti mistik ili ga ne će biti«, tj. onaj koji je barem nešto carry outživio (iskusio) u svojoj vjeri. Ne poričući vrijednost njegove tvrdnje o nužnosti osobnoga iskustva u vjeri kako bi se opstalo kršćaninom, ipak to ne znači da se bilo kakvo iskustvo vjere može nazvati mističnim.
Najveći broj hrišćana vjeruje da spasenje podrazumijeva odlazak u raj (izbjegavanje pakla) poslije ovozemaljske smrti, mada ima teologa koji se po ovom pitanju ne slažu.
Bez obzira li su živeli osamljeno ili u zajednici, monasi su težili da zadobiju vrlinu smernosti, koja je značila odricanje od svetovnih želja i gubitak egocentričnog pogleda na svet.[1]
Тако дакле, хришћанство има управо ту спасавајући верски етос, како би приближило људе Богу. На то нас подсећају и речи чувеног православног светитеља Светог Серафима Саровског који је рекао ”стекни духовни мир и спашћеш тако хиљаду људи око себе”. Истински православни хришћанин не размишља само о свом спасењу него и спасењу својих ближњих. Када смо истакли по чему се хришћанство разликује од осталих монотеистичких религија (етос и тежња спасоносне делатности кроз заједницу са Христом у Цркви), потребно је да истакнемо зашто је православно хришћантво – православно. Шта значи та реч? Како нам је познато из историје хришћанства, током векова су се из крила једне праве Православне Христове Цркве (заједнице) издвојиле и друге форме хришћанства, прво је то било монофизитско (коптско), затим римокатоличко, и на крају протестантско хришћанство.
Помоћ се не огледа само у материјалним стварима. Некада је добар савет иискрена сугестија вреднији од било чега.
Zbog toga je greška moćna. Usljed neznanja ljudi žive u zaboravu, nesvjesno. Budući nesvjesni sopstvenog ja, oni »nemaju korjena«. Evanđelje Istine opisuje takvo postojanje kao košmar. Oni koji tako žive doživljuju »strah, zbrku i nestabilnost, sumnju i podjeljenost« jer su uhvaćeni u »mnoge iluzije«. Tako, usljed neznanja, oni žive: Kao u košmarnom snu, oni nekud jure ili iznureni nekud bježe, zadaju i primaju udarce, padaju s visina, lete vazduhom bez krila. Izgleda im kao da su u smrtnoj opasnosti iako ih niko ne goni, ili ubijaju svoje susjede, okaljavši se njihovom krvlju. I sve dok se iz ove pometnje ne probude, oni ne vide ništa osim svoje uobrazilje. Oni koji odbace od sebe neznanje, ne drže više do sna, već ih ostavljaju kao snove u noći. Njima je osvit spoznaja Oca. Jer svako u neznanju postupa kao u snu a sticanjem znanja se budi. Blago onome ko dođe sebi i probudi se. Onaj ko ostane u neznanju »živi u manjkavosti«, a manjkavost nestaje u ispunjenju znanjem: Kad čovjek dođe do znanja, njegovo neznanje nestaje samo od sebe; kao što tama nestaje kad se svjetlost pojavi, tako isto manjkavost nestaje u ispunjenju. Stoga je potrebno steći znanje da bi saznali ‚‚odakle dolazimo i kuda idemo".
Kasnije grupe su nastale odvajanjem od starijih. Jedni protestanti jednostavno se izjašnjavaju kao hrišćani ili nanovo rođeni hrišćani.
Највећи број хришћана вјерује да спасење подразумијева одлазак у рај (избјегавање пакла) послије овоземаљске смрти, мада има теолога који се по овом питању не слажу.
Nasuprot gnosticima, Irinej razrađuje svoj pojam gnoze. Pozivajući se na Pavla, da »djelomično znamo i djelomično prorokujemo« (one Kor thirteen), Irenej se obraća gnosticima, koji misle da su »ne djelomično, nego univerzalno dohvatili sveukupno znanje svega što postoji«. On ima poručuje neka se ne hvastaju znanjem onoga što je nevidljivo i što se ne da dokazati, nego neka nam najprije rastumače uzroke ovozemnih stvari, pa ćemo im onda moći vjerovati o onome što se ne vidi. Irenej svoj pojam gnoze poistovjećuje s crkvenom tradicijom. Istinito znanje (gnoza) je samo ono što su apostoli predali Crkvi i što se u Crkvi u suglasju get more info čuva u njezinu vjerovanju: Prava gnoza je nauka apostola; stara uspostava Crkve po svemu svijetu; oznaka Tijela Kristova po nasljedstvima biskupa kojima su oni predali pojedinu mjesnu Crkvu; besprevarno čuvanje Pisma koje je do nas došlo; cjelovito razrađivanje, bez dodavanja ili oduzimanja; čitanje bez krivotvorenja; korektna i brižljiva egzegeza, u skladu s Pismima, bez pogibli i blasfemije; a iznad svega dar ljubavi, koji je dragocjeniji od gnoze, slavniji od proroštva, a nadilazi sve ostale karizme.
Interesantna je činjenica da, iako je bio prvi hrišćanski vladar, Konstantin nije bio kršten, već ga je pred smrt krstio Euzebije. Između crkve i države sklopljen je obostrano koristan savez. Kasnije je hrišćanstvo postalo vladajuća religija evropskih naroda. U ime hrišćanstva vođeni su mnogi ratovi sa ciljem pokoravanja naroda i nametanja istog.
Свете тајне су свештене радње којима хришћанска црква преображава живот човјека, „освећује га“ и припрема га за долазеће Царство небеско. Бог је створио материју као и дух, а гријех човјека је што је раздвојио и подвојио материју и дух да би се подредио материји и постао њен роб. Свете тајне поновно спајају раздвојено.